PET DO DVANAEST - Poglavlje 6

Mama

„Ne želim da objašnjavam ništa! Rekao sam da neće raditi ovdje ni dana i tačka! U mojoj firmi ja odlučujem ko ima pristup bilo čemu, a bogami, tako će i da ostane!“

„Ne želim biti neprijatan, Zorane, ali podsjetiću te da bi tvoja ljubljena firma davno bila na dobošu da nije mene, i ako ja kažem da će Kristina ostati da završi projekt koji smo započeli, onda će i da ostane. Uostalom, kompletna ideja rada sa upravom grada bila je tvoja. Nisi prezao ni sekunde da sve prljave poslove oko cijelog programa uvališ meni na odgovornost, zato sada nemaš pravo glasa!“

Ni sam ne znam koliko dugo smo se moj otac i ja prepirali. Činilo se satima, iako znam da je prošlo sve ukupno pola sata od kako sam se vratio iz gradske uprave i zatekao nimalo prijatan prizor u svojoj kancelariji. Sve vrijeme naše svađe Zoran je odbijao da objasni zašto mu Kristina toliko smeta, ali je bio jako uporan u tome da ona ne može ni minuta više ostati u firmi. U isto vrijeme mene je proganjao izraz njenog lica i bolni pogled koji je spojila sa mojim, u trenutku kada je čula da nije poželjna tu gdje se nalazila. Nisam mogao da se oslobodim osjećaja bespomoćnosti u njenim krupnim smeđim očima. Budila je u meni neopisivu želju da se borim za nju sa svojim ocem i da je zaštitim, iako nisam znao od čega je štitim.

Bio sam umoran. Strašno umoran. Sastanak u gradskoj upravi se odužio više od očekivanog, a tokom cijelog mog boravka tamo iz glave mi nike izlazila slika prisnosti koja se sasvim prirodno i ležerno razvijala između Pavla i Kris. Nije mi se sviđala ideja da moj najbolji prijatelj postane blizak sa njom. Nije mi se sviđalo to što je Pavle otvoreno pokazivao koliko odobrava sve što ona uradi. Nije mi se dopadalo ni to što je Kris prema njemu bila mila i ljubazna, za razliku od onoga kako se ponašala prema meni. Znao sam koliko Pavle može da bude šarmantan kad to želi, ipak je bio moj najbolji prijatelj, i sama pomisao na to da sam je ostavio toliko dugo samu sa njim stvarala mi je nervozu u želucu. Po prvi put u svom životu osjećao sam se ugroženo, i nije mi bilo nimalo prijatno u toj situaciji. Negdje na polovini sastanka shvatio sam da sam ljubomoran na svog najboljeg prijatelja. Pavle i ja nikada nismo ulazili jedan drugome na teren kada su u pitanju djevojke, ali ruku na srce, ni ja se nisam otvoreno izjasnio šta želim od Kris. Jebiga, ni ja ne znam šta želim od nje!

Glava mi je već pulsirala, a dan nije prešao ni svoju polovinu. Zahvalno sam odahnuo kad se sastanak završio sa zaključkom da potrebni radovi na novom izgledu Muzeja mogu početi odmah. Međutim, ta zahvalnost je nestala kao oblak dima onog momenta kad sam se skoro sudario sa leđima mog oca na samim vratima našeg malog carstva.

Nakon što je Zoran hladno izjavio da je Kristina persona non grata, pogledao sam Pavla i kratkim trzajem brade, uz tiho pozvaću te poručio mu da Kris izvede van iz kancelarije.

Nikada nisam bio blizak sa svojim ocem, ali danas… Pa, recimo samo da sam hladno bio u stanju izvaditi mu oko iz glave! Natjerao me je da ženu koju želim svakog minuta sve više, svjesno gurnem dublje u zagrljaj drugom čovjeku. Makar taj čovjek bio i moj najbolji prijatelj, nisam želio da joj on bude podrška i onaj na čijem ramenu će tražiti utjehu. Onaj koji treba da je tješi moram biti ja!

„A ti ne prezaš da budeš malo đubre koje koristi svaku situaciju da mi nabiješ na nos koliko si me zadužio, je li?“- iz misli me prenu Zoranov zajedljivi glas.

„To malo đubre proizveo si lično ti! Tako da to govori više o tebi nego o meni!“- nisam se libio da mu uzvratim istom mjerom.

U tom momentu vrata se otvoriše. Na njima se pojavi silueta moje sekretarice Nataše dok se obraćala nekom ko je stajao iza nje.

„Odavno nas niste posjetili gospođo, i moram priznati da svaki put kada vas vidim sve bolje izgledate za svoje godine.“

„Mala, ja odlično izgledam i za tvoje godine, kamo li moje, a sad budi dobra curica i donesi mi kafu. Jaku, crnu i vruću.“

Na svu svoju muku nisam odolio da se prigušeno ne nasmijem. Ovakve opaske mogla je imati samo jedna osoba. Moja cijenjena gospođa majka!

Odmah zatim na vratima se pojavila prilika u usko pripijenoj plavoj haljini do koljena. Kuckajući visokim potpeticama po uglačanom podu ušetala je u prostoriju i skidajući sunčane naočale sa svojih besprijekorno našminkanih očiju, izjavila je:

„Zašto imam osjećaj da sam upravo upala na predstavu borbe pijetlova, kad već nigdje nema očerupanog perja?“

Elegantno se spustila na fotelju ispred mog radnog stola i prekrstila svoje duge izvajane noge.

„S obzirom na to koliko krečite jedan na drugoga da se čujete do dna hodnika, očekivala sam malo više akcije na samoj sceni. Malko sam razočarana.“- nezainteresovano je trepnula prebacivši svoje duge plave lokne preko ramena, zbog čega su joj zlatne narukvice koje je nosila oko zgloba zveketom ispratile svaki pokret.

„Pitaj svog ljubljenog sina!“- procijedi Zoran pa otkopčavši dugme na sakou koji je nosio, sjedne u drugu praznu fotelju ispred mog stola za kojim sam ja takođe samo sa druge strane stajao. Osjećao sam se kao klinac u školi koji je čekao kaznu za neku psinu koju je napravio.

„Đorđe?“- bilo je sve što je moja majka izgovorila.

„Đorđe nema problem ni sa čim što se ovdje dešava,“ odgovorio sam i dalje stojeći sa rukama u džepovima, „Jedini koji zateže situaciju je Zoran, a ne želi da objasni zašto.“

„Mili,“ mama me je pogledala naslonivši glavu na jedno rame, „nije pristojno da oca zoveš imenom. Makar kad nema publike, molim te budi dečko kakvog sam vaspitala. Meni za ljubav.“- nasmiješila mi se ljupko.

Jako sam volio svoju majku. Bio sam svjestan da njoj treba da zahvalim za to u kakvog čovjeka sam odrastao. Nije bila savršena, daleko od toga, ali život sa mojim ocem ni malo nije bio lak a ona je to stoički podnosila. Međutim, što je ta žena znala jednom svojom rečenicom da mi podigne pritisak na hiljadu, pa to je čudo jedno!

Otpuhnuo sam frustrirano i sjeo u svoju fotelju. Nalaktio sam se na sto ispred sebe i pogledao u roditelje.

Bože, šta sam ti zgriješio da budem proizvod ovo dvoje ljudi?!

Odlučio sam da se ipak ne raspravljam dalje i samo mirno upitao:

„Vera, da li smo imali dogovor za ručak možda? Podsjeti me molim te, jer glava mi puca toliko da trenutno ne mogu da se sjetim koji je danas dan.“

Lice moje majke odjednom je poprimilo zabrinut izraz, i naglo se okrenula prema čovjeku pored nje koji nije htio da je pogleda u oči.

„Zorane,“ pozvala ga je, „postoji li neki poseban razlog zbog kog se dovoriš u sukob sa svojim jedinim sinom?“

Na njen ozbiljan ton glasa Zoran je pogledao u mene ne odgovorivši ništa. Prevrnuo sam očima. Znao sam da neće reći ni riječi o našoj raspravi, zato sam u kratkim crtama pokušao da objasnim Veri o čemu se radi.

„Zbog programa koji je tvoj muž započeo sa gradskom upravom, a bez mog pristanka uvalio meni sve poslove oko toga, zaposlio sam stažistkinju koja se iz nekog razloga njemu ne dopada i sad insistira da je otpustim i prekinem cijeli program. Kako ne želi da kaže svoje razloge za ovaj postupak, ja odbijam da ga poslušam.“

Pogledao sam jedno pa drugo, i kako su oboje ćutali, nastavio sam.

„Prvo, ugovorom smo vezani za cijeli postupak i ne postoji način da odustanemo od ovog posla a da to dodatno ne naruši ugled firme. Drugo, od svih prijavljenih za program odabrao sam najbolji ponuđeni, međutim talent ove djevojke Zoranu nije bitan.“

„Cijeli taj program je obična glupost! I za sve si ti kriv!“- Zoran je frknuo ljutito. „Jedini razlog zbog kog sam pristao na sve to je zato što sam primoran klauzulom iz ugovora o dioničarskom društvu, koje si usput rečeno, ti i osnovao!“- upirao je prstom u mene. „Zbog nekog tamo fićfirića koji je kupio većinu dionica ja moram da trpim kojekakve tvoje starlete na mom i u mom! Mene da se pitalo do ovoga nikad ne bi ni došlo!“

„Dioničarsko društvo je bila jedina i najpovoljnija opcija koju smo imali u tom momentu, Zorane! Obavezu za programe grada prihvatio si, a da me nisi ni pitao da li se slažem s tim!“- ljutito sam lupio šakama od sto. Cijela ova frtutma je počela opasno da mi kida živce. „Moglo je da se prođe i bez te klauzule u ugovoru, ali ne! Tebi je tada samo titrao novac pred očima! Bilo ti je bitno jedino da ostaneš na tronu na koji si sebe postavio kada su tvoje starlete bile u igri, a sa čime ću ja morati kasnije da se nosim nije te zanimalo!“- iskoristio sam njegove riječi protiv njega.

„Obećao sam ti da će sve dionice preći u moje ruke jednoga dana, i svojski se trudim da to i ostvarim. Zato te molim, poslednji put, pusti me da radim i da riješim ovo kako najbolje znam i mislim da treba!“ Gledao sam ga ljutito pravo u oči koje su bijesno sijale.

„Ko je djevojka o kojoj je ovdje riječ?“- odjednom se javila moja majka.

Otpuhnuo sam. Ima li kraja ovome danu, jebote?!

„Djevojka se zove Kristina Tomić. Student je završne godine arhitekture, i zaista je talentovana. Kada sam birao rad koji će biti realizovan, birao sam striktno rad. Ni ime, ni prezime, ni pol. Nisam uopšte znao ko je radio koji projekt, niti me interesovalo. Htio sam najboljeg, našao najboljeg, ali tati to ne odgovara!“- završio sam cinično naglašavajući riječ tata.

Vera se malo promeškoljila u svojoj stolici. Polako se okrenula prema mužu i par trenutaka ga ćutke gledala. Za to vrijeme Nataša je donijela kafu koju je poručila. Moja majka je polako uzela šolju u ruku i u tišini otpila par kratkih gutljaja. Bila je potpuno mirna i nije odavala nikakve znake zainteresovanosti za nastavak razgovora koji smo vodili, držeći šolju sa kafom ispred lica. Ali kada je Zoran počeo da negoduje na moje prethodne riječi, Vera je kratkim trzajem ruke spustila šoljicu na sto i sijevnula očima na njega.

„Ponekad se zaista pitam Zorane, da li si ti zaista toliko tvrdoglava ličnost ili si samo glup.“- mirno je izjavila okrećući se prema njemu. „Nije mi jasno čemu sva ova predstava? Dobro znate da se ja ne petljam u vaše odluka i u poslove firme. Sve dok je meni sve potaman, i dok mi ništa ne nedostaje da zadovolji moje potrebe, mene baš briga kako i šta radite. Međutim, sada ne mogu a da se ne umiješam. Pitam zato obojicu, da li je jedna stažistkinja vrijedna svađe i gubljenja živaca u ovolikoj mjeri?“- nezainteresovano je odmahnula rukom i ne čekajući da jedan od nas odgovori, nastavila. „Ja Đorđu vjerujem da je dobro proučio crteže koje je radila, a ti dragi moj znaš da stažisti nisu plaćeni kod nas. To je tvoje pravilo od osnivanja firme. Ni rođenog sina nisi plaćao kada je stažirao kod tebe. Prema tome, ne vidim u čemu je problem. Ako ta mala ostane, ispoštovaćeš spornu klauzulu ugovora, grad će biti zadovoljan, ugled firme će biti sačuvan, a ti ćeš dobiti besplatnu radnu snagu. Svi zadovoljni!“- pljesnula je rukama kao dijete i blago se nasmiješila.

Zoran je ćutao. Vidio sam po tome kako je ukočio ramena, da razmišlja o ovome što je moja majka upravo rekla.

Čelo mi je pulsiralo. Nisam imao ni snage ni volje da se dalje raspravljam. Htio sam da oboje nestanu iz moje kancelarije što prije, i da me svi puste na miru!

„U redu!“- odjednom sam začuo očev glas. „Može da ostane do okončanja radova, ali ni dana više. Ne želim da je vidim ovdje nakon što taj prokleti Muzej bude završen!“- izjavio je ljutito i krenuo prema vratima kancelarije.

Zaustio sam da se pobunim, ali moja majka je ustala sa svog mjesta i blago mi stisnula ruku.

„Čekaj,“ rekla je tiho, „ne srljaj odmah da se raspravljaš sa njim. Pusti da stvari idu svojim tokom. Što se više buniš veći otpor izazivaš. Vjeruj mi, poznajem tvog oca bolje od tebe.“

„Kako može da bude tako hladan, mama?!“- pobunio sam se. „Ako misli da ću držati ovdje bilo koga da rintači bez plaćanja, grdno se vara! Kristini će biti plaćen svaki dan koji bude odradila, pa makar i ja otišao iz ove firme skupa s njom! Sve mogu da svarim, ali bahatu pohlepu kakvu Zoran ima, vala ne mogu!“ Bjesnio sam.

„Smiri se, mili“, Vera se blago nasmiješila „Ako ti vjeruješ u tu djevojku, imaš masu načina da uradiš sve kako ti želiš a da tata o tome ništa ne sazna. Vjerujem tvojoj procjeni.“- zavjerenički mi je namignula.

„Hvala mama,“ odgovorio sam umorno „nisi mi rekla da li je trebalo, odnosno da li sam ti obećao da ćemo ručati zajedno?“ Stvarno sam bio na rubu memorije.

„Zar ja ne mogu bez nekog posebnog razloga da navratim i vidim svog sina?“- štipnula me za obraz kao dječačića. „Htjela sam da vidim šta ima novo u životu mog manekena, i čini mi se da je dobro što sam banula.“

„Obožavam kada me tretiraš kao da sam balavi klinac!“- prevrnuo sam očima.

„Ti jesi moj mali balavac, koliko god godina da imaš,“ odgovorila je mirno, pa izvadila ogledalce i provjerila ruž na usnama.

„Trebam još nešto da riješim sa Zokijem, a ti idi da pojedeš nešto sa prijateljima. Otvoriće ti se apetit sa nekim ko nije star kao tvoja mama.“

Nasmiješila se, cmoknula me u obraz i išetala iz prostorije.

„Nataša, gdje si kupila taj kompletić? Sladak je skroz, samo ti ta mrtvačka boja ni malo ne ide uz ten…“- čuo sam je dok je zatvarala vrata kako daje modne savjete mojoj sekretarici.

Jadna Nataša! Mama joj neće lako zaboraviti onu opasku o izgledu i godinama.

Prevukao sam prstom preko ekrana telefona i u imeniku potražio jutros ukucan broj, ne obazirući se uopšte na neotvorenu poruku od Pavla. Nije bilo potrebe da ga pozovem i pitam ga za Kris. Bilo mi je jasno da se nije zadržala u firmi ni minuta duže od kako je izašla iz ove kancelarije.

Telefon je zvonio, a ja sam smireno čekao. Bio sam neobično opušten, i to toliko da sam nakon neočekivanog i tihog halo mirno izgovorio:

„Čekam te u parku na tvojoj klupi, i biću tamo dok se ne pojaviš.“