PET DO DVANAEST - Poglavlje 4

Ugovor

Uplašena srna – vjerovatno tako bi se zvao njen portret, koji bi je predstavljao naslikanu kako stoji ispred mene sa zbunjenim izrazom na licu. Nosila je nebesko plavo odijelo, koje je ukombinovala sa bijelom širokom bluzom i patikama ravnih platformi. Podlaktice su joj bile otkrivene ispod naboranih rukava sakoa, i tu gdje sam stajao sasvim jasno sam mogao vidjeti koliko joj se koža naježila.

Prepredeno sam se nasmiješio jednom stranom usana.

Mogao sam čuti kako joj mozak radi sve većom brzinom dok je sklapala kockice u cjelovitu sliku, a iz očiju joj je vrištalo pitanje kako je moguće da je upala u ovu zamku?

Bio sam joj toliko blizu da sam vidio zlatne mrlje u smeđim zjenicama njenih očiju bez šminke, uokvirenih samo tankim slojem maskare na dugim trepavicama. Prstima desne šake stiskala je kaiš kožne torbice u bež boji prebačene preko jednog ramena.

Pogledima smo vodili nijemu borbu tu na sred moje kancelarije. Čekao sam da progovori prva, da mi pokuša poljuljati samopouzdanje jednom od onih sarkastičnih dosjetki kojima me zasipala u svakom našem susretu do sada. Već sam imao i spreman odgovor za svaki mogući scenario koji je mogla smisliti u toj svojoj šašavoj glavici, i bio sam siguran da ovoga puta neću biti taj koji će izvući deblji kraj.

Odjednom je zubima uhvatila svoju punu donju usnicu, i prije nego što sam mogao registrovati odjek tog postupka u donjem dijelu svog stomaka, podigla se na prste i priljepila usne na moje!

Dobro! Ovo definitivno nisam očekivao!

Nisam ni uspio da u mozgu procesuiram ovo što se upravo desilo, a ona je već jezikom razdvojila moje usne nakratko, a zatim zubima kliznula niz ivicu mi vilice i gricnula me za bradu.

Glas mi je staja zaglavljen u grlu prijeteći da izađe iz mene kao tihi uzdah. Već sam uveliko računao koliko koraka mi je potrebno da je odnesem do stola iza mene, ili da uopšte ne gubim vrijeme na to, već da je uzmem odmah tu na podu, kad se ona naglo odvoji od mene i uputi se prema vratima.

Ok! Odjek u dnu stomaka odjednom je postao rupa bez dna!

Zarežao sam i u trenu je sustigao baš kad je spustila svoju malu šaku na kvaku. Okrenuo sam je naglo prema sebi tako da je leđima udarila od vrata. Zarobio sam je rukama opijeno je gledajući dok sam pokušavao smiriti disanje, ali sa svakim udahom njen blagi parfem je prožimao sve moje pore i potpuno sam gubio kontrolu nad svojim postupcima. Pritisnuta mojim tijelom gledala me pravo u oči bez imalo straha. Mogao sam se zakleti da je čak djelovala pomalo razočarano, i umjesto da uništim i najmanju trunku njenog nijemog otpora novim poljupcem samo sam podigao ruku i prstima joj nježno zataknuo jednu nestašnu loknu iza uha.

Dan ti jebem, ova mala će me ubiti bez ispaljenog metka!- pomislio sam, a onda se polako odvojio od nje i promuklo rekao:

„Ako ovako izgledaju pozdravi sa tobom, potpisujemo ugovor na neodređeno, odmah.“

„Ugovor za šta?“- upitala je naginjući glavu prema ramenu.

„Za saradnju“, odgovorio sam „Mada nikada ne miješam posao sa zadovoljstvom, spreman sam na manje ustupke u ovom slučaju.“

Napravila je jedan korak prema meni i polako se ispravila u svoj svojoj veličini od metar i šezdeset. Prepoznao sam onaj prepredeni sjaj u njenim očima, koji je imala svaki put kada me odmjeravala od glave pete kao sada.

„Đorđe Popov, generalni direktor POT GRUP-a.“ – izgovorila je.

„Kriv.“ – potvrdio sam glavom.

„Znači to sam pročitala na vratima prije ulaska.“- rekla je pokazujući palcem skupljene šake peko svog ramena.

„Od slova do slova.“ – potvrdio sam ponovo.

„Da sam registrovala pročitano i na vrijeme povezala sve kockice, ne bih ni ušla ovdje i dovela nas oboje u neprijatnu situaciju“ nastavila je „ali, pošto sam sad i to odradila, najbolje će biti da odem i oboje poštedim daljnjeg gubitka vremena.“

„Ne misliš li da bi prvo trebalo da razgovaramo!“- požurio sam prije nego što je uspjela otvoriti vrata i nestati.

„Ovog puta da stvarno razgovaramo.“- nastavio sam pitomijim glasom.

„O čemu?“- pitala je slegnuvši ramenima. „Do sada nismo uspjeli završiti ni jedan razgovor a da se nismo poklali kao pas i mačka. Kladim se da nisi ni obratio pažnju na sve one radove sa građevinskog fakulteta kada si vidio moje ime. Pozvao si me ovamo pod izgovorom programa Biramo mladost samo da dokažeš kako će poslednja riječ biti tvoja. Pogotovo nakon onog razgovora od jutros. Pa…“, raširila je ruke „poštedila sam te daljeg gubljenja vremena poljupcem jer jesam došla na tvoj teren, a poštediću i sebe daljeg blamiranja tako što ću da odem. Samo te jedno molim, među svim onim projektima koje imaš izaberi nekog od studenata koji stvarno zaslužuje pravu šansu.“- hladno je završila i okrenuvši se na peti otvorila je vrata ispred sebe.

„Kristina!“ – pozvao sam, a od oštrine u mom glasu zaustavila se u mjestu.

„Zatvori vrata i sjedni da razgovaramo.“

Nije se pomjerila ni milimetar. Kroz uski odškrinuti otvor mogao sam vidjeti ispred u hodniku, niz radoznalih glava kako vire iz bočnih kancelarija.

„Neću ti ponavljati, Kris. Ako sad odeš, nema druge šanse.“- izgovorio sam hladno pa se uputio prema svom stolu i sjeo uzimajući u ruku fascikl koji se nalazio ispred mene.

Nisam bio siguran da li je vrata zatvorila sa vanjske ili unutrašnje strane, jer namjerno nisam htio da podignem pogled, ali kada me šuškanje njenih koraka ubijedilo u ovo drugo, odahnuo sam.

Pogledao sam je pravo u oči dok je i dalje tvrdoglavo stajala ispred mog stola i rukom pokazao na stolicu pokraj nje.

Sjela je na samu ivicu, prekrstivši stopala u gležnjevima i ćutala. Pravio sam se da čitam šta piše na papirima ispred mene, a ustvari sam davao sebi vremena da smislim kako riješiti cijelu ovu zbrku u koju sam se sam uvalio.

Da sam znao ko je student čiji rad sam odabrao, i koji me zaista zainteresovao svojim preciznim i odlično izvedenim poslom - nisam. Da li bih taj rad odabrao da jesam znao - vjerovatno bih. Da li je tačno da ne miješam posao i zadovoljstvo privatnog života – tačno je. Da li bih odabrao manje dobar rad ako bi postojala šansa da je imam kao ženu mimo posla? Ne bih!

I dalje sam na usnama osjećao njen dodir. Nisam mogao da se ne pitam da li je postojala ikakva šansa da odustanem od poslovnog poduhvata koji je uključivao rad sa njom, kako bih se posvetio samo i isključivo osvajanju nje kao žene, li kada sam podvukao nevidljivu crtu u svojoj glavi, shvatio sam da tako nešto nije moguće. Talenat koji je posjedovala, a koji je neophodan za svaki posao, insistirao je na tome da bude pravilno iskorišten. Da li sam mogao da je preporučim kao odličnog arhitektu nekome od konkurentskih firmi? Mogao sam. Međutim, ja sam uvijek htio najbolje za sebe, a od desetine radova koje sam držao u rukama od cijele građevinske klase, Kris jeste bila najbolja, i odlučio sam to da joj saopštim.

„Dakle, Kristina Tomić“ počeo sam sa izlaganjem i dalje gledajući u papire ispred sebe. „Student završne godine građevinskog fakulteta, odsijek arhitektura. Ovdje piše da si redovan student, ali takođe postoji i napomena da si imala odsustvo od školovanja godinu dana. Da li bi mi mogla reći nešto o tome?“- konačno sam je pogledao.

„Odsustvovala sam zbog porodičnih problema. Bila sam potrebna majci u tom periodu, i previše rastresena da bih mogla normalno da funkcionišem, tako da sam odlučila napraviti pauzu i zalediti godinu na fakultetu.“ – izdeklamovala je.

„Da li je situacija zaista zahtijevala takav potez?“ – pitao sam. „Zbog tog odsustva poništeno ti je školovanje sa državnog budžeta na koje si imala pravo na početku fakulteta.“

„Da. Situacija je zahtijevala takav potez.“- kratko je odgovorila bez daljnjeg objašnjenja.

„Dobro“, nisam htio da navaljujem sa pitanjima. Svakako sam sa njom bio na klizavom terenu ma koliko taj teren bio moj. „Prije nego što počnemo bilo kakav dalji razgovor, prvo da raščistimo nešto.“- nalaktio sam se na ivicu stola ne skidajući oči sa njenih. „Kao prvo, nisam znao čiji su radovi dospjeli u moje ruke kada sam među njima izabrao tvoj plan kao najbolji. Šta više, nisam znao ni da se radi o programu Biramo mladost. Plan rekonstrukcije Muzeja savremenih umjetnosti odabran je isključivo iz razloga što ima najbolji potencijal da bude ostvaren, kao i zato što u tvom planu nema grešaka na koje sam naišao u ostalim planovima. Dakle, odabrao sam tvoj projekt prije nego što sam znao sa kim treba da radim. Da li je to jasno?“- završio sam pitanjem i dalje je gledajući ravno u oči.

Klimnula je glavom dajući mi na znanje da je razumjela sve što sam rekao.

„Drugo,“ nastavio sam „kada je u pitanju posao jako brzo ćeš shvatiti da je ovdje uvijek moja riječ poslednja, isključivo argumentovano i sa debelim razlogom, i ko god ima problem sa tim nema potrebe da se upušta u bilo kakve poslovne poduhvate sa mnom. Da li je i ovo jasno?“- pitao sam, mada više reda radi, na što je Kris ponovo potvrdno klimnula glavom.

„Treće,“ nesvjesno sam naglasio „da sam u bilo kom momentu pomislio da gubim vrijeme ovim sastankom sa tobom, budi uvjerena da do njega ne bi ni došlo. Ja jesam muškarac, Kris, ali među ovim zidovima prvenstveno sam poslovan čovjek koji jako pazi na svoje ime i reputaciju firme koju vodi. Mogao sam, vrlo jednostavno, da te predložim kao stažistu ili arhitektu u usponu, nekome od bliskih saradnika ili konkurenata pa da te mirne duše odvedem u krevet“, samouvjereno sam nastavio „Međutim, nisam to uradio jer te želim za sebe. Za POT GRUP, i za svoj tim. Uvijek zahtijevam samo najbolje, a u svojoj klasi ti jesi najbolja. Da li je i ovo jasno?“- naglasio sam podižući jednu obrvu.

„Imam jedno pitanje.“ – rekla je umjesto odgovora.

„Da čujem?“ Ležerno se zavalih u naslon fotelje.

„Da li si jutros znao ko sam kada smo se sreli u kafeu preko puta?“ – bila je direktna.

„Znao sam.“ – odgovorih iskreno. „Kao što možeš vidjeti i sama, sa ovog mjesta imam savršeno dobar pogled na pomenuti kafić. Da, jutros sam znao ko si, znao sam kamo si se uputila, i moram ti priznati da mi se dopada to što si došla poprilično ranije od dogovorenog termina sastanka.“

„Da li ću morati da se izvinim za svoje ranije ponašanje?“ – upitala je ponovo naginjući glavu u jednu stranu i ovoga puta je ona mene gledala ravno u oči.

„Recimo da smo ovog puta jedan-jedan.“- šeretski sam se nasmiješio. „U svakom slučaju, ma koliko bio sladak, moraćeš naći način da obuzdaš taj svoj jezik da bi ova saradnja bila uspješna. “ Značajno sam je pogledao aludirajući na naš poljubac od maloprije.

„Nisam rekla da pristajem na našu saradnju.“

Tvrdoglava mala oštrokondža!

„Ne prihvatam ne kao mogućnost.“ – bio sam uporan.

„Rekao si da posao ne miješaš sa zadovoljstvom.“- opomenula me.

„Rekao sam i da sam spreman napraviti manje ustupke kad si ti u pitanju.“ Nisam se predavao.

„Gospodine Popov…“- započela je.

„Đorđe,“ prekinuo sam je na šta me iznenađeno pogledala.

„Molim?“

„Zvaćeš me Đorđe. Gospodin Popov je moj otac.“

„Dobro, Đorđe“ naglasila je hvatajući donju usnicu među zube. Shvatio sam da je to radila uvijek kada je bila nervozna. „Molim te da mi oprostiš što sam bila drska jutros u kafiću i okarakterisala te kao…“- zastala je tražeći pravu riječ na šta sam ja nastavio:

„Glupana?!“

„Prekinutu moždanu aktivnost“, ispravila me.

„Što nam dođe na isto“, slegnuo sam ramenima.

„Nije isto.“- pogledala me iskreno. „Velika je razlika između običnog glupana i…“ – zastala je, a ja sam ponovo nastavio „i glupana mog kalibra?“

Nervozno se nasmijala.

Ja je činim nervoznom.- samouvjereno sam se nakezio.

„Znala sam da se razgovor između nas ne može odvijati normalno.“

„Meni se čini da nam sasvim dobro ide.“- nonšalantno sam slegnuo ramenima.

„Da li si siguran da ja stvarno treba da radim za tvoj tim?“- upitala je iskreno na šta sam ja samo potvrdno klimnuo glavom.

„Ugovor te čeka u kadrovskoj, treba samo da ga potpišeš i odmah se bacamo na posao.“

„Ako je tako, onda, izvini još jednom ako sam bila neljubazna prema tebi.“

„Ako?“- izvio sam obrvu u znak pitanja.

„Dobro, što sam bila neljubazna prema tebi, ali priznaćemo da ni ti ne pomažeš baš pretjerano.“

„Kris,“- sviđalo mi se kako njen nadimak klizi preko mog jezika „Ubrzo ćeš shvatiti da postoje stvari u kojima jako dobro znam pretjerivati, ali pomaganje zasigurno nije jedna od njih.“

Baš kad je zaustila da mi odgovori začulo se kratko kucanje na vratima, i odmah zatim u kancelariju je ušao Pavle.

„I, sve je u redu ovdje?“- cerio se kao hijena.

„Jeste, sve je u redu. Molim te, pokaži Kristini kako da dođe do računovodstva.“- rekao sam ustajući od stola. „Nakon toga se vrati ovamo, trebaću te na kratko.“

Dok je Pavle još uvijek stajao na vratima i čekao je da krenu, ona je polako ustala sa stolice i pružila mi ruku u znak pozdrava ili možda izvinjenja. Baš kad sam pomislio da smo zakopali ratnu sjekiru i prihvatio njenu malu šaku u svoju, ona se nagnula prema meni i tiho da je samo ja čujem rekla:

„Shvatila sam da sam u dva, od ukupno tri naša susreta, imala bliski susret sa demonstracijom tvoje muškosti, i sada mi je sasvim jasno šta znači pojam pretjerivati.“

Nisam uspio ni da trepnem okom, a već je prošla pored Pavla uputivši mu najljubazniji osmijeh koji sam ikada vidio.

Ostao sam sam u kancelariji još uvijek ne shvatajući šta je značilo ovo poslednje što mi je rekla, i frustrirano sam provukao prste kroz kosu, pa se latio flaše sa vodom koja je stajala na mome stolu.

Otpio sam jedan dug gutljaj i nadlanicom obrisao usta. Sa kože moje ruke, u kojoj je prije par sekundi ležala njena mala šaka, osjetio se blagi miris parfema koji je nosila. Mislima mi zatreperi slika nje pritisnute mojim tijelom o vrata kancelarije, i momentalno osjetih napetost u preponama kao i onog dana u parku kada sam prvi put blizu sebe osjetio obline njenog tijela.

Pogledah bocu sa vodom u ruci i odjednom mi sinu! Na to je mislila! Dan u parku i momenat nakon poljupca.

Htjela priznati ili ne, mjeru mi je uzela!

„Gotovo. Ugovor je potpisala i vidimo je sutra u osam ujutru.“ Pavle se odjednom pojavi na vratima i zatvarajući ih za sobom, nastavi „Onda, da čujem? Jesmo li potvrdili naša očekivanja?“- šeretski se nasmiješio trljajući dlan o dlan.

„Pavle,“ rekao sam tiho gledajući kroz stakleni zid kako Kris polako korača preko parkinga ka ulici „Nisam više siguran koja su nam očekivanja, ali jedno jeste sigurno. Ova mala će dupe da mi pomjera i uživaće u tome svakog jebenog sekunda!“

„Sjajno!“- začulo se iza mojih leđa. „Znao sam da mi se ta mala sviđa. Već je obožavam.“- završi pa pjevušeći izađe u hodnik dok sam preko ramena ljutito za njim vikao:

„Magare jedno izdajničko!“